Moj muž je prije 10 dana otišao u Afganistan da radi i ja sam već izgubljena. Skoro svaki dan idem kod prijateljice, tračarimo, ispijamo kafe i nekako mi je lakše, brže mi rolazi vrijeme, ali nakon samo par dana počela sam da se napaljujem na njenog muža, koji je često bio sa nama. Nisam takva, ali jednostavno priroda radi svoje. Imam 23 godine i 10 dana bez muškarca je baš mnogo. Juče sam namjerno ostala malo duže, ušla u noć i kada sam pošla kući prijateljica mi je rekla da ne idem pješke, jer je opasno i ponudila mi da me kući odveze njen muž. Naravno sa oduševljenjem sam prihvaila, iako to nisam pokazivala pred njom. Čim smo sjeli u auto, čini mi se da nisamo ni iz dvorišta izašli, a ja sam ga bez oklijevanja zgrabila za međunožje. Na moju sreću nije se bunio, već je nastavio normalno da vozi. Raskopčala sam ga i počela da ljubim. Za razliku od mog muža sigurno mu je duplo veći i deblji. Obzirom da stanujemo prilično blizu vremena za nešto više nije bilo, ali nadam se da će se to što želim već par dana desiti sutra. Rezervisala sam nam, meni, mojoj DRAGOJ prijateljici i još dvjema prijateljicama stol na jednom splavu, ali već sada znam da ću bii prehlađena. Nikada nisam bila sebična, tako da će i moje prijateljce sutra da uživaju, možda ne kao što ću ja, ali to već nije moj problem.
0 komentari:
Objavi komentar